Veštačka inteligencija danas je prisutna u gotovo svim oblastima poslovanja i društva. Analizira finansijske rizike, preporučuje terapije, upravlja proizvodnim procesima, predviđa potrošnju električne energije, optimizuje logistiku i pomaže u donošenju poslovnih odluka. Sa razvojem generativne veštačke inteligencije očekivanja javnosti dodatno su porasla, a neretko se stiče utisak da se približavamo sistemima koji će donositi isključivo tačne i nepogrešive odluke.
Takva očekivanja podstiču i brojna marketinška predstavljanja novih AI rešenja. Sve češće možemo čuti tvrdnje da određeni sistem „donosi tačne odluke“, „eliminiše greške“ ili „predviđa buduće događaje sa gotovo potpunom sigurnošću“.
Međutim, postavlja se jedno jednostavno, ali suštinsko pitanje:
Da li inteligentan sistem zaista mora biti nepogrešiv da bismo ga smatrali inteligentnim?
Po mom mišljenju – ne mora.
Inteligencija nije isto što i nepogrešivost
U svakodnevnom govoru često poistovećujemo inteligenciju sa sposobnošću da se uvek donese ispravna odluka. Takvo shvatanje deluje intuitivno, ali nije u skladu sa načinom na koji funkcionišu ni ljudi ni savremeni inteligentni sistemi.
Nijedan čovek, bez obzira na znanje i iskustvo, ne donosi uvek optimalne odluke. Razlog nije nedostatak inteligencije, već činjenica da odluke donosimo u uslovima ograničenih informacija, promenljivog okruženja, neizvesnosti i ograničenog vremena.
Isto važi i za veštačku inteligenciju.
AI sistemi mogu analizirati ogromne količine podataka, prepoznati obrasce koje čovek teško uočava i značajno unaprediti kvalitet odlučivanja. Međutim, oni i dalje zavise od kvaliteta raspoloživih podataka, načina na koji je problem definisan, promena u okruženju i brojnih drugih faktora koje nije moguće potpuno kontrolisati.
Zbog toga nijedan ozbiljan stručnjak ne bi trebalo da tvrdi da inteligentan sistem može uvek donositi optimalne odluke u svim okolnostima.
Složeni sistemi nemaju jednostavna rešenja
Ovo posebno dolazi do izražaja u oblastima kao što su:
- bankarski sektor,
- zdravstvo,
- elektroenergetski sistemi,
- saobraćaj,
- odbrambeni sistemi,
- upravljanje kritičnom infrastrukturom.
U svim ovim oblastima inteligentni sistemi donose odluke na osnovu nepotpunih informacija i pod stalnim uticajem promena iz spoljnog okruženja.
Na primer, sistem za procenu kreditnog rizika može veoma precizno procenjivati verovatnoću vraćanja kredita, ali nikada ne može sa apsolutnom sigurnošću predvideti buduće ponašanje svakog pojedinačnog klijenta.
Sistem za upravljanje elektroenergetskom mrežom može veoma uspešno predviđati opterećenje, ali ne može unapred znati sve vremenske ekstreme, kvarove opreme ili nepredviđene događaje.
Čak ni najnapredniji sistemi ne mogu eliminisati neizvesnost. Oni mogu samo bolje upravljati njome.
Pravo pitanje nije da li AI može da pogreši
Mnogo važnije pitanje glasi:
Šta se događa kada inteligentan sistem pogreši?
Upravo ovde se nalazi razlika između kvalitetnog i loše projektovanog inteligentnog sistema.
Ako sistem nije sposoban da prepozna odstupanje između očekivanog i ostvarenog rezultata, objasni uzrok tog odstupanja i unapredi svoje buduće ponašanje, tada njegova inteligencija ostaje ograničena.
Nasuprot tome, sistem koji procenjuje rezultate sopstvenog rada, uči iz iskustva i kontinuirano unapređuje kvalitet budućih odluka pokazuje jednu od najvažnijih osobina inteligentnog ponašanja.
Drugim rečima, inteligencija se ne potvrđuje odsustvom grešaka, već sposobnošću njihovog razumevanja i prevazilaženja.
Evaluacija je važnija od nepogrešivosti
Savremeni razvoj veštačke inteligencije sve više pokazuje da najveća vrednost inteligentnih sistema nije u tome što nikada neće pogrešiti.
Njihova najveća vrednost nalazi se u sposobnosti da:
- procene rezultate svog delovanja,
- prepoznaju odstupanja,
- identifikuju njihove uzroke,
- prilagode svoje buduće ponašanje,
- kontinuirano unapređuju kvalitet odlučivanja.
Takav pristup mnogo je bliži načinu na koji ljudi stiču iskustvo i razvijaju sopstvenu inteligenciju.
Čovek ne postaje inteligentan zato što nikada ne greši.
Postaje inteligentniji zato što iz svojih iskustava uči.
Zašto bi sa veštačkom inteligencijom bilo drugačije?
Od obećanja ka odgovornosti
Kako AI sistemi budu preuzimali sve značajniju ulogu u poslovanju i društvu, biće sve važnije razlikovati realne mogućnosti od marketinških obećanja.
Umesto pitanja:
„Da li ovaj AI uvek donosi tačne odluke?“
možda bi trebalo postavljati druga pitanja:
- Kako sistem procenjuje kvalitet svojih odluka?
- Kako prepoznaje kada je pogrešio?
- Na koji način unapređuje svoje buduće ponašanje?
- Koliko je njegov proces odlučivanja objašnjiv?
- Kako se prilagođava promenama u okruženju?
Odgovori na ova pitanja često govore mnogo više o stvarnoj vrednosti nekog AI rešenja nego tvrdnje o njegovoj navodnoj nepogrešivosti.
Zaključak
Veštačka inteligencija predstavlja jednu od najznačajnijih tehnologija našeg vremena i njen uticaj će u godinama koje dolaze nastaviti da raste. Međutim, upravo zbog toga važno je da razvijamo realna očekivanja o njenim mogućnostima.
Inteligencija ne treba da bude shvaćena kao sposobnost da se uvek donese savršena odluka. U složenom svetu u kojem živimo takav ideal nije dostižan ni za čoveka ni za veštačku inteligenciju.
Mnogo je važnije da inteligentni sistemi budu sposobni da procene rezultate svog delovanja, uče iz iskustva i postaju sve pouzdaniji tokom vremena.
Jer prava vrednost inteligencije nije u tome da nikada ne pogreši.
Prava vrednost inteligencije jeste sposobnost da svako iskustvo – bilo uspešno ili neuspešno – pretvori u novo znanje koje unapređuje buduće razumevanje, zaključivanje, donošenje odluka i ponašanje.
Autor:
Slobodan Krstić
Predsednik Udruženja e-Razvoj
🌐 erazvoj.com